|
 Nasilje u porodici je fenomen koji se javlja svuda u svetu, u svim kulturama i nezavisno od ekonomskog statusa i društvenog sloja porodice. Statistika pokazuje da su najčešće žrtve žene i deca, a nasilnici mahom muškarci. Ovo nije privatni problem porodice, i ne treba kao takav da bude tretiran ni u jednoj državi. To je pitanje od javnog interesa koje mora biti rešavano na državnom nivou. Iako se dešava u porodici, najčešće iza zatvorenih vrata, ovaj problem utiče na čitavo društvo.
Nasilje u porodici do skoro je bila jedna od gotovo tabuiziranih društvenih tema, u Srbiji posebno. Bez obzira na rasprostranjenost ovog problema na međunarodnom nivou, u našoj sredini se jos uvek se malo zna, šta i kada možemo nazvati nasiljem u porodici. Jedna od najčešćih moralnih dilema jeste, da li slučaj nasilja u porodici prijaviti ili ne, i kome u krajnjem slučaju.
U poslednje vreme u Srbiji mediji su aktuelizovali temu porodičnog nasilja. Javnost je potresena objavljivanjem stravičnih pojedinosti porodičnih tragedija koje se dešavaju. Tema je pogrešno predstavljena na senzacionalistički način, bez poštovanja zaštite ličnih podataka i uz zloupotrebu žrtve.
Svakodnevno preko medija čujemo da je svaka treća žena u Srbiji žrtva fizičkog nasilja u porodici, dok je svaka druga žrtva psihičkog nasilja, a svaka četvrta je bar jednom u životu bila izložena fizičkom nasilju u porodici kao i da svako šesto dete po zvaničnim podacima trpi neki oblik fizičkog nasilja.
Jedan od prvih koraka resavanja problema zlostavljanja jeste njegovo prepoznavanje. Veoma cesto je tesko prepoznati ga, zato sto moze da se manifestuje u razlicitim oblicima.
Činjenica da žrtve nasilja, zbog stida i krivice koje im nameće kultura, skrivaju problem, otežava još više njegovo rešenje. Zapravo, prijavljivanje nasilja u porodici je u našoj kuluri retkost, i do njega dolazi skoro uvek nakon mnogo godina trpljenja ili prilikom preživljavanja teških povreda. Razlozi zbog kojih žene ostaju u brakovima i porodicama sa nasilnim oblikom funkcionisanja su mnogobrojni. Pored straha od osude, kao i ukorenjenih predrasuda u svesti žena da su „same krive“, među osnovne razloge spadaju ekonomski, kao i nedostatak psihološke i materijalne podrške primarnih porodica, i društva u celini.
Ekonomska zavisnost žene, kao posledica neravnopravne raspodele moći u društvu, kao i niskog životnog standarda uopšte, dovodi je do osećaja pat pozicije što proizvodi njenu dodatnu pasivnost u ponašanju.
Psihičko nasilje u većini slučajeva podrazumeva uvrede, psovke, pretnje ubistvom, da će žrtvu iseći nožem i zapaliti, isterati iz kuće, stavljanje kuhinjskog noža pod grlo, paljenje stvari po kući, stavljanje konopca oko vrata, uskraćivanje lekova i odlazaka kod lekara ili postavljanje prislušnih uređaja u stanu da bi se kontrolisala supruga. Istraživanja su potvrdila nalaze da nasilje u porodici nesumnjivo postoji i da je model ponašanja, a ne izolovani incident.
Pored toga, potvrđeno je da je nasilje u društvu direktno povezano sa porastom nasilja u porodici, da su posledice izloženosti nasilju brojne i da bitno utiču na mentalno zdravlje žrtve, ali i na one koji posmatraju nasilje (deca).
Otuda psiholozi, socijalni radnici, pedagozi upozoravaju da je porodično nasilje opasno po celo društvo jer "količina" nasilja doživljena u detinjstvu doprinosi razvoju i pribegavanju nasilju u međuljudskim odnosima u odraslom dobu.
Krivični zakon Srbije poznaje krivično delo nasilja u porodici, za koje je japrećena kazna zatvora u trajanju od 1 do 8 godina zatvora.
Najveće ograničenje predstavlja Zakon o parničnom postupku, koji se zasniva na svedočenju stranaka i eventualnih svedoka, a sve to zahteva i materijalne dokaze, posebno kada je nasilje u porodici u pitanju i kada je dat predlog za izricanje mera zaštite od nasilja. U tom slučaju dolazi do najvećih zastoja u postupku i otežanih uslova, jer nasilje ne mora uvek da podrazumeva fizičke povrede a ni dokaze o istima. Neretko, ni to nije dovoljan dokaz, pa se do u nedogled pozivaju svedoci, većinom predlagani od strane nasilnika, koji gotovo svi do jednog govore u prilog nasilniku, upravo iz straha od nasilničkog ponašanja i prema njima samima. Ipak, najgore su tretirani slučajevi psihičkog nasilja koje se najteže dokazuje. Iako zakon ne odvaja tu vrstu nasilja od fizičkog, materijalnih dokaza tu gotovo da nema.
Generalno, najveći problem u svim ovim parničnim postupcima jeste izvršenje pravnosnažnih presuda, najčešće kod mere iseljenja iz stana ili kuće, a posebno u malim gradovima. Tradicionalno shvatanje da se muškarac ne „izbacuje“ iz kuće,ma čije ona vlasništvo bila, dok se „izbačena“ žena tretira kao normalan razvoj dogadjaja i razuman postupak za „lošu“ suprugu i majku.
Na kraju, žrtve nasilja u porodici i njihova maloletna deca teško u sudskim postupcima ostvaruju svoja prava bez angažmana stručnih lica. Zato ovaj projekat daje poseban doprinos u zaštiti od porodičnog nasilja upravo zbog angažovanja advokata. LDP želi da promeni pristup ovom problemu,i da se fokusira na problem pojedinca na taj način što će ponuditi besplatnu pravnu pomoć svim žtvama nasilja kojima je od ključnog značaja to što imaju pristup kompletnoj pravnoj pomoći, svakog ponedeljka od 12- 14 h u prostorijama LDP Niš.
Bojana Mickoski, dipl. pravnik
Sanja Jefić, PR GrO LDP-a Niš
Širi dalje!
|
