Najmanje su ovo izbori između ljudi koji će promeniti zemlju. Jedan čovek može da upropasti sve i mi smo dokaz toga. Naši životi su uništeni, ali mi ne smemo pristati da životi naše dece budu uništeni zbog toga što nam se u 2007. i 2008. vraćaju lica iz '90-ih sa svim crnilom koje nas je gušilo nekada, a guši nas i danas, zbog toga su ovo najmanje predsednički izbori. Ovo su izbori na kojima se mi borimo za naš način života, mi se borimo za pravo da imamo život vredan onoliko koliko smo vredni mi sami. Da li je to puno? Da, jeste u zemlji koju vode najgori. Da jeste, u zemlji koju godinama vodi trut, ali kakva je budućnost onoga koji svoj život preda trutu u ruke?! Nikakva! I mi smo poslednji koji smemo da ne uradimo ono što su mnogi od nas, mnogi pre nas uradili.

Kada pogledamo društvo oko nas, onda je tačno da smo mi u tom društvu manjina. Ali, kada smo bili većina? Da li smo ikada pobedili zato što smo bili brojniji, da li ste ikada pobedili zato što ste imali šansu da pobedite? Ili smo pobedili zato što smo bili najhrabriji, najuporniji, zato što nismo pravili kompromise oko suštinskih pitanja? To su pravila politike na kojima mi želimo da gradimo Srbiju u budućnosti. To su pravila politike one Srbije koja već živi među nama, ali i one Srbije koja mora postati mesto na kojem ćemo zajedno živeti sa svima onima koji u ovom trenutku nisu snaga na koju mi možemo da se oslonimo.

Tačno je da je Srbija danas podeljena. Užasne su podele među nama. Tačno je da smo mi na jednoj strani, a na drugoj sve druge stranke, svi drugi predsednički kandidati, ministri, poslanici, premijer, predsednik. Ali to nije mera vrednosti onoga na čemu mi insistiramo, to nije mera kvaliteta o kojem mi govorimo. Nikada nismo bili većina. I nikada nam nisu rekli da imamo pravo da radimo ono što želimo da radimo. Kada nas je Milošević potapšao po ramenima? Kada je Koštunica rekao "Da, da, pogrešio sam, bili ste u pravu."? Da li danas imamo privilegiju da kažemo da smo srećni zbog toga što je Srbija u kojoj živimo onakva kakvom smo je najavljivali pred januarske izbore 2007.godine? Ne, nemamo. Naš zadatak je da stisnemo svakog čoveka u ovoj zemlji za ruku i da sa njim napravimo taj prvi korak. To smo učinili u Aranđelovcu. Zato što je Aranđelovac simbol nesreće ove zemlje. Srbija be sme biti društvo u kojem se mi delimo na pristalice jednog i drugog grada, jedne i druge nacije, jedne i druge vere, Srbija konačno mora postati zemlja u kojoj će se razdvojiti rad od nerada, istina od neistine, poštenje od nepoštenja, pravda od nepravde. Takvu Srbiju želimo da stvorimo, a taj posao ne može da završi jedan čovek. To je obaveza svakoga od nas. 18. decembra je prihvaćena moja predsednička kandidatura, ali u ovih 20 dana koji su pred nama svako od Vas mora biti predsednički kandidat, jer ja sa vama želim da pobedim 20. januara, ne Nikolića, ne Tadića, ne Ilića, već bedu i nesreću koja u ovoj društvu oduzima pravo na normalan život!

Svako od vas zna šta je ono što predsednik mora da uradi. Predsednik mora da bide pun optimizma, mora da se smeje, mora da ima snage da voli svakoga oko sebe. Mora imati snage da društvu kaže istinu. I mora biti pošten. To su vrednosti kojih je najmanje u našoj politici. Žao mi je svih onih koji se nalaze naspram mene u ovoj predsedničkoj trci, ali ja sam poslednji koji će sa njima kohabitirati, ja sam poslednji koji će ćutati pred pretnjom koju tako nevešto skriva Tomislav Nikolić nastupajući u ovoj predsedničkoj kampanji. Žao mi je Nikoliću, ali Srbija je Evropa! Spasiba Moskva, idemo u Brisel!

Čudan je taj naš odnos prema Borisu Tadiću i Demokratskoj stranci. On je vrlo konfuzan, kao što je i konfuzno vreme u kojem danas živimo. Nažalost, mi moramo zauzeti jasne stavove prema političkim rezultatima, a ne prema simbolima ili onome što bi mi želeli da prepoznamo kao simbol. Niko nije više podržavao Demokratsku stranku u njenoj nameri da smeni Koštunicu i niko nije manje želeo da smeni Koštunicu od te Demokratske stranke. Zbog toga mi danas imamo pravo da postavimo pitanje političkog rezultata predsednika koji od građana trži novu podršku.

Da li je ova zemlja progledala kroz taj mrak '90-tih godina i da li je danas svesna grešaka koje je počinila u prošlosti?! Nije! Ali, za to su najmanje krivi ljudi u ovoj zemlji! Kriv je njen lider, koji nije imao snage da kaže potpunu istinu, nije imao snage da bude do kraja pošten. Ako želimo da živimo životom vremena kojem pripadamo, onda sa naše dece moramo skinuti pečat nacista 21-og veka, a on se skida tako što se kaže , bilo to popularno ili ne, da je Srebrenica genocid, a ne greška. Ako želimo da budemo ta generacija i konačno da uhvatimo korak sa Evropom kojoj pripadamo, onda moramo poslati poruku koja ne sme biti citat poruka Milana Milutinovića iz kampanje '97 godine. On je tada rekao "I Srbija i svet." Boris, on danas kaže "I Kosovo i Evropa."

Ne želimo da imamo takve ishode na kraju naših politika. Ja sam tu da pobedim, ne Borisa Tadića, nego one slabosti koje su ukorenjene u našim institucijama. Kada pogledamo oko nas, vidimo da mi svojom nesposobnošću uništavamo naše živote, mi svojom nesposobnošću uništavamo naše susede, mi svojom nesposobnošću proizvodimo užasne probleme u funkcionisanju čitavog sveta! Pa, vidite li da je Savet bezbednosti počeo da podseća na Predsedništvo SFRJ '90-ih godina?! Sastaju se da ne odluče .Za to smo mi odgovorni i za to ćemo mi platiti cenu.

Zato u ovoj kampanji moramo proširiti krug onih ljudi koji su spremni, ne da se pomire sa sudbinom nego da je prihvate, jer je to preduslov da promene svoje živote. Kada govorimo o Kosovu, onda moramo imati snage da kažemo da mi nećemo dokazati kako je Kosovo Srbija tako što ćemo našu budućnost učiniti crnom, kako je crna kosovska sadašnjost i prošlost. Druge politike su se vezale za terirorije, one govore o procentima. Mi mislimo da je pošteno govoriti o ljudima i starati se o ljudima. Nikolić je predstavnik one politike koja je izgubila Kosovo i mi ne smemo ćutati pred predsavnicima politike koja oduzima pravo srpskoj zajednici na Kosovu da ostane tamo da živi. Kada pogledamo danas te naše institucije, onda ćemo videti da u njima još uvek caruju one vrednosti i predrasude koje svoju inspiraciju pronalaze na našoj nacionalnoj tragediji, onim našim nesrećama, ratovima, podelom na Kosovu, na kraju, koji su od nas napravili građane drugog reda ujedinjene Evrope , oni tu ne vide opomenu. Oni u tome vide dokaz da ni danas ne treba menjati odnos prema svetu. Mi ne možemo da odemo u Evropu, ona se stvara ovde, ona se stvara u Beogradu, ona se stvara drugačijim odnosom, prema onome što mora biti drugačije ako želimo da budemo deo moderne porodice evropskih zemalja.

Da li postoji još neko društvo koje je toliko ne fer samo prema sebi koliko je ovo naše?! Koja se ne obazire pred činjenicom da je ovo zemlja u kojoj mladi ne vide svoju budućnost? 90% mladih odavde želi da ode. Da li je ovo zemlja koja ima pravo na budućnost, a pritom je tako beskrupulozna i nezainteresovana pred činjenicom da smo lideri samo na crnim listama: najveća korupcija, najveći kriminal, najnekvalitetnije obrazovanje, zdravstvo. Pa gde su onda rezultati ofanziva koje ova država vodi poslednjih nekoliko godina?! I da li su rezultati tih ofanziva oni koji nam se svaki dan serviraju kao opravdanje za neuspeh. Danas se traže krivci u Srbiji, danas se najavljuju konflikti, danas se u Srbiji gase i oni tragovi ljudskih prava i sloboda koje smo stvarali od oktobra 2000. do početka 2003. godine. Danas se delimo na podobne i nepodobne, danas u Srbiji čovek mora da se ugrize za jezik kada pomisli da kaže šta je ono što oseća. I protiv toga moramo da se borimo. Protiv toga treba da se bori LDP, protiv toga treba da se borimo zajedno sa strankama koje nas podržavaju, sa nevladinim organizacijama, sa svim ljudim čiji je život veći od svake stranke i važniji od svake politike.

Pogledajte kakvo društvo koje mi danas pokušavamo da osvestimo: bez plana, bez vizije, opterećeno frazama, želi da ide u Evropu, ali ne želi da pogleda na kojim temeljima je ta Evropa nastala. Nema pomirenja između onoga što je nepomirljivo. Nema stavljanja znaka jednakosti izmađu 5. oktobra i 12. marta, između dželata i žrtve, nema guranja stvari pod tepih, nego raščišćavanja odnosa. Neka se ne plaše oni naše pobede, ali neka budu svesni činjenice da će posle te pobede Srbija biti drugačija zemlja, promenićemo je i njih ćemo promeniti u tim promenama!

Moramo pogledati u društvo i reći ko su ti ljudi od kojih očekujemo podršku. Da li su to ljudi koji su nekada glasali za druge stranke, da li su to članovi nekih drugih stranaka, da li su to ljudi koji dele naše ideje i njihov kvalitet? Nama je danas potrebna podrška svakog čoveka. Na ovim izborima, mi tražimo podršku ljudi koji su razočarani pred činjenicom da im je Koštunica premijer, koji su zgroženi činjenicom da je Jočić ministar policije, da Bulatović šef BIA-e, da su generali Mladić i Karadžić heroji, da nacisti marširaju Novim Sadom i mi nećemo da ćutimo i da se povlačimo, sami, u četiri zida u stanovima u kojima živimo sa našim roditeljima, osuđeni na replike nesrećnih devedesetih.

Nikada mirnije nismo ulazili s predizbornu kampanju, nikada. I nikada nismo bili sigurniji da smo doneli ispravnu odluku. Naše učešće u ovoj kampanji je nešto što smo morali da uradimo, to je dug prema zemlji koju mi vidimo drugačijom od onoga Srbija predstavlja za njenu vlast. To je poruka Evropi, to je velika poruka Evropi. Neka ne misli da će Srbija imati snage da raščisti posledice svoje pogrešne politike pre nego što se i sama promeni. I neka, sa druge strane, prestane da kažnjava srpsko društvo zbog nesposobnosti srpskih političara, jer su oni to društvo prevarili, jer oni tim društvom na silu upravljaju i vladaju, jer Srbija nije glasala za Koštunicu u januaru 2007.godine!

Želimo da potpišemo taj Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, to hoćemo da uradimo, neka se to desi sutra. I neka se Božidar Đelić hvali time, bolje da se hvali bližim koracima ka Evropi, nego da nam preti iz Delta City-a Miroslava Miškovića. Nama su potrebna otvorena evropska vrata, nisu nam potrebne kazne i sankcije, jer kazne i sankcije najmanje bole one koji su za to najviše odgovorni. Njima se raduju oni koji nas sapliću godinama u našem nastojanju da ovu zemlju promenimo i prilagodimo potrebama i načinu na koji mislimo da ona treba da funkcioniše. Naša politika mora da bude drugačija. I to je pre svega posao za predsednika. Naš odnos prema Crnoj Gori, ljudi koji vide ovu zemlju i koji će je voditi, moraju shvatiti da nema drugog poluvremena, da je Crna Gora postala država i ako tu državu vole treba da je priznaju i da joj pomognu, a ne da je sapliću, da je dele kao što to nastoji da uradi Koštunica od maja 2006. i referenduma na kom su građani Crne Gore izglasali nezavisnost svoje zemlje.

Ako gledamo u Bosnu, onda Bosna ne sme postati poligon na kom ćemo se mi svetiti za svoje poraze na Kosovu, nego Bosna mora postati primer činjenice da se ova zemlja promenila. Ako želimo dobro Srbima u Bosni, onda mi moramo biti ti koji im će omogućiti što normalniji odnos sa narodima koji u Bosni žive, a nema šanse za normalan život osim onog mračnog bosanskog, sve dok se ova zemlja ne odredi prema zločinima za koje mi nismo odgovorni, ali smo itekako odgovorni za tu porežavajuću istinu da Mladić i Karadžić nisu kažnjeni. To je posao za predsednika.

Ali, nisu ni oni svemogući, daleko od toga .Oni su samo pioni jedne politike koja je i danas u našim životima. Ako želimo da živimo drugačijim životom, onda u tu politiku moramo uneti našu sposobnost da izgradimo drugačiji odnos sa Hrvatskom, ne odnose u kojima ne smemo da kažemo ono što mislimo, jer na to otprilike liče sastanci našeg predsednika i premijera. Naša politika sa hrvatskom mora biti izraz kvaliteta koji proizilazi iz mnogo sličnosti i mnogo razlika koje nas zajedno čine značajnijim i vrednijim. Evropa će postati deo savremenog Balkana i kada mi afirmišemo te vrednosti, Evropa nikada neće prihvatiti pravila društva koje se usmerava sledeći predrasude, mane, koje se inspiriše nesrećama i tragedijama, a beži od svake šanse za promenom, jer nema snage za te promene.

Pred nama, u ovih 20 dana, je nekoliko velikih odluka. Da li ćemo pristati na još jednu izbornu prevaru? Ovi izbori su, poput onih prethodnih, raspisani da se nista ne bi promenilo. A konflikti i sukobi koji obeležavaju tu političku scenu naspram nas su posledica razmimoilaženja u ostvarenju nekih sebičnih ciljeva. Tu nema razlike u konceptu. Oni su tako jedinstveni kada govore o Kosovu, oni su tako jedinstveni kada se pravdaju za nesaradnju sa haškim tribunalom, oni su tako jedinstveni kada prete Evropi, tako su ponizni kada se klanjaju Moskvi, tako su neodgovorni i nepošteni kada razmišljaju o nama i tako su servilni kada razmišljaju o tajkunima. Žao mi je, ali ne može neko biti protiv monopola, a da pri tom nema snage da kaže da je Mišković monopolista. Ne može neko u Beogradu da traži podršku Beograđana, a da pri tom nema snage da kaže da želi da živi u Beogradu, a ne u Delta City-u. Ne može neko da se kiti šalom Zvezde u loži, a da nema snage da kaže da želi da navija za Zvezdu, a ne za Delta Sport.

Ljudi koji glasaju za promene, moraju shvatiti da će promene doneti samo ona politika koja u fokus stavlja sposobnost Vlade i predsednika te Vlade. Zbog toga mi kažemo da na izbore izlaze Koštuničini kandidati i zbog toga mi je žao što na onim izborima nema onih koji vuku konce politike u ovoj zemlji, što nema Karadžića i Mladića, što nema Amfilohija, što nema Koštunice, sa njima bi želeli da se takmičimo, a ne sa onima koji se tu nalaze kao Barbike ili kao strašila, pa se jedan smeje i ćuti, a drugi reži i ćuti.

Moramo poslati poruku građanima Srbije da je najveća prepreka promenama Koštuničina Vlada. A da je ta Vlada izraz poltika koja je mnogo šira od koalicije koja tu većinu čini. U toj Vladi, ima mesta i za socijaliste i za radikale i za nezavisne analitičare, ima mesta za mafiju, plaćene novinare, a nema mesta samo za nas. I to ne zato što nas oni neće, već zato što mi na takvu politiku ne pristajemo. Nije problem biti sam i imati 5,5%, problem je nemati političku ideju, a baviti se politikom.

Tih 20 dana koji su pred nama mi možemo potrošiti kao što će je potošiti i svi drugi. Nastupajući u televizijskim emisijama, baveći se samim sobom, trudeći se da društvu pošaljemo onu poruku koju bi ono htelo da čuje, a da ga pritom ne zaboli i da se ne pomeri sa mesta. Ali bi onda bili kao i svi drugi. Ja Vas pozivam u drugačiju kampanju, hajde da pokažemo da je to moguće, hajde da kažemo da volimo ovu zemlju toliko da smo spremni da se pojavimo u svakoj njenoj sredini, u svakom selu, svakom gradu, svakoj opštini i da to možemo da uradimo za 20 dana, mada bismo to uradili i za dva dana, samo ako je to uslov promena u ovoj zemlji!

Ja vas pozivam da zajedno uđemo u taj veliki politički maraton, koji se ne sme završiti posle tih 20 dana. Tada ćemo samo konstatovati da je krug ljudi koji razumeju našu politiku širi i veći od onog kruga koji je formiran onoga dana kada smo mi napravili Liberalno demokratsku partiju, kada smo izašli na parlamentarne izbore i kada smo odlučili da učestvujemo u predsedničkoj kampanji.

Mislim da nema razloga da pred sobom imamo neku dilemu. Doneli smo odluku koja čuva čast ove zemlje, jer sa nama u kampanji, ta kampanja zaista postaje drugačija. Doneli smo odluku koja vraća mir u Liberalno demokratsku partiju, jer radimo ono zbog čega postojimo. Doneli smo odluku koja čini naše temelje čvršćim pošto ono što danas radimo, u vremenu koje je pred nama, već u januaru mesecu, da bi mi bili ti koji smo napravili temelj zemlje, temelj društva, temelj vremena kome pripadamo, ne na vremenu koje je za nama, već na ovoj praznini koja poništava život, jer oni koji danas Srbijom vladaju ne mogu ništa da stvore, niti imaju snage da onom što je nekada stvoreno daju bilo kakav smisao.

Nismo protiv tradicije, to je velika laž. Ali, nikada tu tradiciju nećemo zloupotrebiti. Nikada tradicija neće postati zamena za nepostojanje savremene vrednosti. Ne ratujemo protiv hrišćanstva, 2000 godina posle toga, to je besmisleno. Kao što nismo ni ekstremisti. Kako može biti ekstremista neko ko voli, ko poštuje, ko ne krade, ko kaže ono što misli, ko uradi ono što kaže. Zato je Srbija tako crna, zato što je u njoj sve što je normalno prokleto. I divno se osećam kada nas napadaju oni koji su gori od nas, sve dok vas napadaju najgori, znajte da ste najbolji!

Ova izborna kampanja je borba je borba Srbije, ova izborna kampanja je borba za svaki život! U Srbiji je moguće sve, samo nema života! Da konačno život u Srbiji postane zakon! Pre njihove preambule, pre njihovog Ustava, pre njihovih deklaracija, pre njihovih javnih preduzeća, pre njihovih koalicija, pre njihovih svađa. Prvo život, a onda sve drugo, jer taj život jeste dokaz kvaliteta i garancija drugačije politike od one koju smo imali pred sobom, one koja nam je oduzela pravo na normalan život.

Neka svaki čovek u Srbiji postane predsednik u svom životu, a to će se desiti onog trenutka kada iz ove sale izađe 2000 predsedničkih kandidata koji će u sledećih 20 dana stisnuti ruku i preneti pozitivnu energiju na onoga koji je poklekao, koji se sapleo, koji ne veruje, koji sumnja, koji je prestao da diše, jer ne može da živi na način koji mu se danas nudi. Ne može da živi u toj kazni na koju je osuđen bez krivice. Drugi ljudi koji su naspram nas, neka se ne plaše naše politike, neka se ne plaše našeg trijumfa, on će biti jasan i on je već sada pred nama. To nije trijumf koji se ispoljava kroz uspeh jednog čoveka, to je trijumf koji proizilazi iz činjenice da mi danas stojimo, da smo još odlučniji nego pre godinu dana i da nikada, nikada, nećemo pristati na pravila njihove politike bez obzira na pritiske kojima nas izlažu. Nikada se nećemo pomiriti sa pretnjama sa kojima se suočavamo svekoga dana.

Mi ne želimo da se ikada više ponovi 12.mart, ali nas taj 12.mart obavezuje, da ,bez obzira na cenu branimo ideju bez koje nema sreće naše dece, naših porodica, naših prijatelja, ali i onih koji nas ne razumeju. Ništa u Srbiji više neće biti isto i već sada, ovom trenutku, Srbija može da kaže da je drugačija zemlja, jer se u njoj okupljaju ljudi koji misle o drugim vrednostima od onih koji im se nameću, ljudi koji svetu šalju poruku da Srbiju pogleda očima kojima je ne gleda Koštunica, ali je vidi svako od nas, ljudi koji hrabre one koima je hrabrost potrebna i ljudi koji nemaju dilemu oko onoga što treba da urade.

Ja ne želim da Vam se zahvaljujem, ali želim da se pred Vama obavežem. Ne da "dam reč", kao što kaže Koštunica, ne da uradim to, ali želim da vam kažem da će svako od Vas u ovoj predsedničkoj kampanji biti predsednički kandidat, zato što ću ja to od vas tražiti i sa vama taj posao uraditi. Predsednički kandidat neću biti zato što imam vašu podršku, predsednički kandidat ću biti zato što sam na čelu stranke koja ima 50 000 ljudi, koji veruju u ideje o kojima govorim ja, koji veruju u vrednosti o kojima govorim ja i koja je veća od svakog pojedinca i svake političke ideje koja je sebična i koja ovo društvo čini toliko tužnim.

Šta su poruke koje smo poslali u ovom spotu? One nikoga ne opzužuju, ali govore i našim namerama. U ovoj kampanji mora trijumfovati istina, u ovoj kampanji mora trijumfovati pravda, u ovoj kampanji mora trijumfovati patriotizam, u ovoj kampanji mora trijumfovati poštenje. Na tim princima gradimo Srbiju u kampanji koja je pred nama. Hajde da podelimo našu energiju, hajde da ovu zemlju učinimo onakvom kakvi smo mi, neka Srbija bude zemlja koja je dobra koliko su najbolji ljudi u njoj, neka Srbija ne bude više zemlja kojom upravljaju najgori. Sve što nam se desilo se desilo jer smo se povukli pred onima koji nisu imali tu ideju, o kojoj mi govorimo danas, koji su mislili da mogu da uzmu, iako ne mogu da stvore, koji su mislili da tišinom mogu da zamene nesposobnost davanja jasnog odgovora.

Ne ćutimo, ne povlačimo se i ne pada nam na pamet da se menjamo! Naprotiv, promenićemo sve oko sebe i ni na jedan način nećemo pristati na kompromise. A o drugom krugu, o drugom krugu ćemo razgovarati posle prvog, ali ja ću dati sve od sebe da zajedno sa vama, 20. januara, kažem da smo uradili ono što smo, zapravo, uradili toliko puta do sada: da kažem da smo uspeli da izađemo iz tog blata kao pobednici, da kažem da smo uspeli izađemo '96, '97 kao pobednici, da kažem da smo preživali 12.mart 2006. kao pobednici, da kažem da smo 20. januara dokazali zbog čega smo drugačiji i zbog čega imamo pravo da kažemo da smo bolji.

Učinićemo i druge dobrim koliko smo dobri danas mi ovde, ali nikada nećemo pristati da budemo loši koliko su loši oni koji danas u Srbiji traže podršku. Neka se Koštunica spremi na političku borbu, jer on jeste u fokusu politike kojom želimo da se bavimo, Srbije koju želimo da menjamo!

Širi dalje!

| Još...