|
(Ne)kultura
 Decentaralizacija kulture koja se zahtevala početkom prve decenije ovog veka, odnosno demokratizacijom društva, stala je onog trenutka kada su radikalske i socijalističke snage počele da dele vlast. Zamisao da bi trebalo da svi mi imamo jednake uslove za razvoj i realizaciju kulturnih sadržaja u svim sredinama, ma koliko one provincijske bile, nestala je i ustupila mesto zbrinjavanju sledbenika partija koje su na vlasti, ma koje oni struke bili, ma kog obrazovanja – što nižeg to bolje, jer će tako moći da sprovode ideje i zahteve koje diktira stranka kojoj pripadaju. A kultura?
Ma, koga je briga za to! U stvari, prilikom raspodele vlasti i podele direktorskih mesta, mesta direktora u kulturi su najneaktraktivnija i najmanje poželjna (najverovatnije zato što je tu najmanje novca) pa ona pripadnu nestručnim ljudima, što izaziva trajne i nesagledive posledice. No, to opet nikog ne interesuje jer i situacija u kulturi nije predmet kojim se bavi naše društvo na širem planu, a pogotovo ne u našoj lokalnoj samoupravi. Kada ste čuli da je neko raspravljao o kulturnim sadržajima koji se nude našim stanovnicima, o nivou tih sadržaja, o njihovom uticaju na publiku? A stvar uopšte nije naivna.
U Aleksincu su kulturne ustanove u raspodeli pripale Radikalnoj stranci, ali oni su to znali da iskoriste. Kao i u većinu stvari, njihovo rukovođenje je centralizovano, pa i rukovođenje ovim ustanovama potiče od posebnih sekcija njihovih odbora. Ne mareći za kulturne potrebe sugrađana, oni vrlo inteligentno sprovode svoju ideju preko ovih ustanova, utičući tako na svest naroda.
Konkretno, direktorka koja je postavljena još od dolaska Radikalne stranke na vlast, Radmila Petrović, koja inače radi i kao profesor u srednjim školama Aleksinca i kao direktor Teatra 91, najverovatnije je i mentor ostalim direktorima ustanova u kulturi. Ima zaposlene isključivo pripadnike Radikalne stranke i to mu dođe kao kvalifikacija za obavljanje posla. Jer to pozorište nema dramaturga, reditelja, scenografa, ili bilo koji profil koji odgovara pozorišnom poslu. Teatar koji nije imao stalno zaposlene radnike, jer je bio amatersko pozorište, sada ima zaposlenog direktora i neke nedefinisane radnike, i profesionalno i kako hoćete, ali isključivo pripadnike Radikalne stranke. Pa u njemu i ne mogu da glume niti da budu bilo kako angažovani nepodobni i nelojalni, što je dovelo do formiranja još jednog pozorišta, amaterskog no i ono ne baš s ciljem razvijanja kulture nego kao protivurečnost već postojećem Teatru 91, a možda iz svega toga nešto i ispadne. Teatar 91 bio je među najboljim amaterskim pozorištima u Srbiji, do trenutko preuzimanja od strane Radikalne stranke, što potvrđuju brojne nagrade. Sada više nema nagrada i priznanja, ali ima tezgaroških i nekvalitetnih predstava, loše produkcije, pribiranja partijski i ideološki odanih ljudi i vrlo negativnog odjeka i reputacije u Srbiji. Nema ni programskih saveta, ni umetničkih rukovodioca, ni odgovornosti za utrošena budžetska sredstva.
Sličana situacija je i u Zavičajnom muzeju. Nekada je bio u sastavu Centra za kulturu i umetnost, ali došlo je do njegovog odvajanja, što je i normalno. No nije normalno da on uopšte nije institucionalizovan. Zgrada ovog takozvanog muzeja nije u upotrebi. Sumnjivi su i sadržaji zbirki koje je muzej posedovao. Ipak i on „egzistira“ s četiri stalno zaposlena radnika, na čelu s direktrom, a koji su naravno pripadnici ili odani saradnici Radikalne stranke. Šta oni rade tajna je, jer je stvar nevidljiva. Odnosno, ako se u posao ove ustanove računa nekoliko (dve-tri) izložbi godišnje, ne baš mnogo bitnih, realizovanih u Galerijama Centra za kulturu i umetnost, bez posetilaca, osim ako ne računamo učenike koje dovodi na silu Zoran Stevanović, profesor istorije, predsednik Upravnog odbora ove Ustanove. Postojanje kolektiva ove ustanove je nedefinisano, iako je, što se tiče stručnosti zadovoljavajuće, jer su zaposleni fakultetski obrazovani sa strukom koja odgovara sistematizaciji, samo programska aktivnost je možda jasna rukovodstvu Radikalne stranke i odbornicima koji glasaju za plan i program i usvajaju godišnji izveštaj. Kulturni sadržaji u ovoj ustanovi ne postoje pa onda i ne možemo da ih komentarišemo.
Najširim spektrom kulturnih delatnosti bavi se Centar za kulturu i umetnost. Proistekao iz Radničkog univerziteta i zadržao delokrug kulturnih aktivnosti koje treba da zadovolje potrebe opštine, jer je on opštinski kulturni centar. Smenama direktora jasno se uočavaju i smernice ovog Centra, odnosno gušenje i ukidanje određenih kulturnih sadržaja a ne donošenje novih. Može se uočiti da je partijska ideologija i ovde umešala prste i da su smernice kulturnog delovanja na strani partije a ne na strani potrebe naroda za kulturnim sadržajima. Sve se to opravdava nedostatkom novca, što naravno ne može da bude opravdanje jer i ranije nije bilo baš nekog novca za kulturne delatnosti pa su one nekako postojale. Već dve godine nije bilo letnjih aktivnosti koje je ranije obuhvatao ALEF – Aleksinački letnji festival u okviru koga su gostovali muzičari, s koncertima u centru grada ili na stadionu malih sportova, pa kabaretske pozorišne predstave, književne večeri na otvorenom i još prigodnih sadržaja za ljude koji su ostali da leto provedu u gradu. Uočava se da su i ostali kulturni sadržaji, kao i kod pozorišta, jednosmerni i najverovatnije politički dirigovani, a publiku čini disciplinovani pripadnici Radikalne stranke, potvrđujući da su kulturnji sadržaji samo njima namenjeni. U ovakvim ustanovama rad se procenjuje brojem posetioca, kojih je sve manje, na žalost. Uz činjenicu da se jednom izgubljena publika teško vraća, postoji bojazan da ovakav sistem rukovođenja nanosi nepremostive probleme.
Jedna od najstarijih ustanova u kulturi Aleksinca, Biblioteka Vuk Karadžić, na nedavno raspisanom konkursu izabrala je, odnosno Upravni odbor je predložio od četiri kandidata dosadašnjeg vršioca dužnosti, gospodina Vuksanovića, sa završenom višom hemijskom školom i sa nemerljivim iskustvom upravnika groblja u Javnom komunalnom preduzeću Rujevica. Ostala tri kandidata su imala samo fakultete srpskog jezika i književnosti ili škole bibliotekarskih usmerenja. Nadamo se da će Skupština imenovati predloženog direktora zarad napredovanja bibliotekarstva (kao da je to bitno za kulturu jednog naroda) i da će time da se održi, sada već tradicija da ova ustanova nema nijednog zaposlenog profesora književnosti.
Nestručni rad u ustanovama kulture doveo je do pojave kontrakulture, pogotovo među mladim ljudima. Tako da možemo očekivati jedan dug period izgubljenih generacija, s neosmišljenim životnim ciljevima i ispraznim sadržajima. Okrenutih televizijskom diktatu rijaliti programa, ali jako upotrebljivih za potrebe partija koje su vešto osmislile ovako manipulativno kulturno delovanje.
Jedino čime možemo da se ponosimo i po čemu smo prepoznatljivi izvan opštine Aleksinac je festival Dani dečjeg književnog stvaralaštva Gordana Brajović, koji se ovog 21. aprila održavaju po 14. put. Na taj festival stigne i po 1500 dečjih radova a i dodeljuje se nagrada za najbolju knjigu za decu objavljenu u toku prošle godine. I bijenalna izložba slika Srpski pejzaž, koja je na kraju prošle godine otvorena. To je treće bijenale a posle Aleksinca slike su izlagane u Prokuplju, Jagodini, Leskovcu, 13. aprila biće izložene i ovde u Nišu u galeriji Niškog kulturnog centra, a do kraja godine biće izložena još u mnogim gradovima Srbije. Obe kulturne manifestacije su u organizaciji Centra za kulturu i umetnost.
Ivan Stamenković, portparol OO Aleksinac
Širi dalje!
|
