Najmlađi odbornik u Skupštini grada je Sanja Jefić, glumica po ugovoru u Lutkarskom pozorištu koju dva ispita dele od diplome Pravnog fakulteta, član je Liberalno demokratske partije i njen portparol od osnivanja u Nišu. Gluma joj je ljubav, politika i pravo izbor. Još kao brucoš je stekla slavu po besedništvu. Pet godina je učestvovala na takmičenju u besedništvu na Pravnom fakultetu i od toga tri puta bila apsolutni pobednik. Na takmičenju „Besede u Zoranovu čast“ u Nišu je pobedila, u Beogradu na finalu osvojila drugo mesto, a prošle godine je bila član žirija. Mnogo angažmana i odgovornih funkcija za mladu, pametnu i rečitu devojku za koju bi se pre očekivalo da sedi u foajeu nekog otmenog pozorišta nego u odborničkoj klupi.

Odakle potiče interesovanje za politiku umesto za zabavu, žurke, kafiće i sve ono što mlade privlači neuporedivo više od politike?

- Možda je bavljenje besedništvom i glumom dalo krila da mogu da se bavim i nekim ozbiljnijim stvarima. U politiku sam ušla od osnivanja LDP u Nišu pre pet godina i mogu da tvrdim da politika nije uopšte dosadna. U LDP ima mnogo mladih i svi imamo zajednički osećaj da možemo nešto da stvaramo i menjamo i za to su nam dali dovoljno prostora. Možemo da iskažemo svoje ideje, razmišljanja, donosimo odluke i utičemo na promene u gradu.

Kako se osećate kao najmlađi odbornik u Skupštini grada?

- Uopšte nemam osećaj da sam najmlađa dok se to ne pomene. S druge strane, autoritet se ne nameće već se stvara i smatram da sam od kolega u Skupštini zaslužila odreženu vrstu respekta. Prosto, ne osećam se inferiornijom u odnosu na njih i to mi je dovoljno da imam sigurnost.

A, da li je bilo signala poput „daj, mala ćuti“?

- Nije, ali je verovatno potajno očekivano da mlada osoba samo popunjava skupštinsku klupu. Budući da sam imala problema sa izražavanjem političkih stavova mnogo pre Skupštine, to mi stvarno nije ni najmanji problem.

Svaka partija ograničava i nameće podređivanje političkom interesu, a mladost opet po prirodi stvari ne trpi sputavanje.

- Svaka partija pa i LDP ima principe po kojima posluje i svoj sistem funkcionisanja, a partijske obaveze su u direktnoj zavisnosti od ličnog interesovanja. Svaka partija sputava, ali postoje okviri u kojima se može kretati i u meri u kojoj je neko ozbiljan u toj meri će ga i partija shvatiti. Politika generalno podrazumeva odricanje jer se, recimo, vreme provodi u partiji umesto na nekom drugom mestu. Većina mladih upravo ne shvata mlade političare u smislu „ima vremena za vas, ne shvataju vas, ne daju vam dovoljno prostora“, a to naprosto nije tako. Mi imamo dva mlada odbornika i to je najbolji primer da stariji imaju poverenja u mlade, a to potvrđuje i činjenica da imamo pravo da iznesemo svoje mišljenje koje se u velikoj meri poštuje, naravno ukoliko je prihvatljivo u datoj situaciji.

Vlada mišljenje da prečica do darnog mesta vodi preko partijskih kanala, da li ste zapazili taj motiv kod mladih koji se politički angažuju?

- LDP je opoziciona partija i takve mogućnosti ne nudi nikome, a, s druge strane, mladi završavaju fakultete kao i ja i ne pada mi na pamet da mi partija traži posao. Za ono čime ću se baviti stranka mi uopšte nije potrebna niti sam se učlanila iz tih ideala. Naravno, ima ljudi koji se iz tog razloga učlanjuju u partije, ali sa LDP to nije slučaj jer je od osnivanja opoziciona partija.

Da li su mladi u LDP isključivo studenti, budući intelektualci ili ima i drugih profila?

- Svakako da ima omladinaca i drugih profila, ali većina su studenti i oni koji su već diplomirali, zapravo, to su mladi ljudi koji imaju svoje ciljeve u životu nevezano za svoju partiju, bar ja tako mislim. Naša partija je apsolutno otvorena za sve koji dele naše ideje i koji su spremni da pomognu LDP-u da sprovodi svoju politiku kojom nastoji da se u našem gradu bolje živi.

Na šta ste ponosni na planu politike?

- Samim tim što sam žensko, pa još mlada i neiskusna čini da je mnogo teži put ka mestu u politici. Upravo sam ponosna na to što sam uspela i pored svih silnih pritisaka da čvrsto stojim na zemlji, što nisam bila povučena raznim pritiscima u nekom pogrešnom smeru i što sam uspela da sve svoje obaveze koliko-toliko uskladim.

U kojoj se meri promenio Vaš život otkako ste seli u odborničku klupu?

- U suštini se nije ništa bitno promenilo, osim što imam više obaveza prema partiji, a manje vremena za sebe, ali to je moj izbor. I do sda sam kao portparol bila upućena u sve, ali sad je u Skupštini malo drugačije jer se zahteva veći angažman, bolja pripremljenost za svaku sednicu i u tom smislu je potrebno više vremena.

Da li ste eksponiranjem u Skupštini grada stekli veću popularnost i neke sitne beneficije poput ne čekanja u redu u samoposluzi, i da li postavljaju nekakve zahteve, tipa da im se reši neki problem?

- Ma ne, uopšte nemam nikakvih povlastica zbog toga što sam odbornica. Ljudi me znaju i pre Skupštine kao portparola LDP i kao glumicu, prepoznaju me, ali ne prilaze. Pošto sam najčešće u kontaktu sa mladim ljudima, oni uglavnom predlažu da se u Skupštini grada pokrenu pitanja uređenja nekog gradskog parka, noćnog života, ali i ona vezana za to što nema više ministarstva kulture i nauke. Dakle, ima konstruktivnih predloga, s tim što svaki predlog mora da se proveri pre nego što izađe na konferenciju i pre nego što se bilo šta o tome ozbiljno priča, jer ljudi koji gledaju sa strane nemaju dovoljan broj podataka.

Šta biste Vi lično promenili u gradu?

- Kulturni život u smislu da se poveća broj kulturnih dešavanja, mada se mora priznati da ih i sada ima, ali mi i dalje nemamo bioskop. To je jedna od osnovnih stvari koje bih promenila, zatim, činjenica je da u Nišu nedostaje još jedno pozorište, takođe, nedostaje afirmacija postojećih pozorišta kao i više različitih muzičkih manifestacija. Ali ipak sve to zavisi od ekonomske situacije jer malo ko može izdvojiti 700-800 dinara za kartu. Materijalna situacija je takva da ljudima prosto ne dozvoljava da priušte sebi ono što vole.

Znači li da grad nema para za takve poduhvate?

- Grad ima para, ali ih troši na pogrešne stvari. Na prošloj sednici Skupštine grada je bilo reči, na primer, o tome kako su se ogromne pare trošile na reklamiranje, reprezentacije, službena putovanja. To je ogromna suma novca koja je mogla biti korisno upotrebljena za neke druge stvari. Recimo, potpuno je besmisleno trošiti novac na reklamu preduzeća koje je apsolutni monopolista u gradu. Na takve stvari se daju velike pare, to se, naravno, ne vidi, ljudi to ne znaju i onda je najlakše reći „nema para“. Ima para!

Narodne novine, subota, 30. april 2011. god.

Širi dalje!

| Još...