Pet godina Srbija propada i nestaje kao žrtva politike koja je ubila Zorana Đinđića 12. marta 2003. godine. I svaki dan u ovih pet godina, za svakog normalnog čoveka bio je dokaz da je 12. mart 2003. godine

Zoran nam je u jednoj od svojih poruka rekao da ćemo se sresti u budućnosti. Mi želimo da ta budućnost bude 11. maja i to je ono što se u ovoj zemlji mora desiti. Hodali smo ulicama Beograda obeležavajući 12. mart i ukolonama u kojioma je bilo stotine hiljada ljudi, bili smo na ulicama Beograda sami i siguran sam da u toj koloni ima mesta za svakoga  ko želi da živi onaj život čiji je simbol Zoran Đinđić, a njegova ideja je veća od svakog pojedinca, njegova ideja je veća od svake stranke u Srbiji, njegova ideja je velika onmoliiko koliko je velik slobodan i srećan život i neka se to desi Srbiji 11. maja, a mi ćemo dati sve od sebe da to bude tako, jer bez tog 11. maja život u ovoj zemlji nema smisla.

Naredna godišnjica ubistva Zorana Đinđića mora biti godišnjica u kojoj ćemo moći da pogledamo jedni druge i da kažemo da živimo viziju Zorana Đinđića, a ne da je sanjamo i želimo, kao što je to nažalost, slučaj danas. I neka to bude dan u kojem će sve njegove ubice biti u zatvoru i neka to bude dan u kojem ćemo znati koliko je pogrešna ona politika koja je pomislila da se može ostvariti tako što će ubiti najboljeg među nama. Život ne može ništa zaustaviti, a mi moramo dati sve od sebe kako bi to pravilo postalo pravilo koje se poštuje i u Srbiji.

Činjenica da u Srbiji još uvek nisu poznati nalogodavci Zoranovog ubistva je kohabitacija onih koji su došli na vlast. Nakon ubistva Zorana Đinđića mi nikada nismo štedeli Vojislava Koštunicu i smatram ga izuzetno odgovornim, prvo zbog toga što je očuvao taj sistem vrednosti nakon pobede nad Miloševićem, a potom zbog toga što je učinio sve kako bio srušio vladu Zorana Đinđića i smatram ga prvom osobom među onima koji su odgovorni za taj 12. mart 2003. godine, jer oni koji su tog dana pucali na Zorana Đinđića stavili su metak u cev, a neko drugi je u Srbiji stvorio atmosferu u kojoj je bilo moguće pomisliti da će ubistvom Zorana Đinđića Srbija biti zemlja koja se više neće menjati. Utočište ratnih zločinaca, ratnih profitera, posledna stanica svih onih koji su uništili bivšu Jugoslaviju i onih koji više nigde ne mogu živeti život koji žive danas ovde među nama.

Na našim ulicama, sa našom decom, paleći Beograd, nanoseći novu sramotu svakom čoveku u ovoj zemlji i oduzimajući nam pravo na onaj pristojan život koji mislim da smo zaslužili posle svega što smo proživeli zajedno.

12. mart nije prilika za priče o koalicijama, ali jeste dan u kojem ja želim da kažem da ne postoji ništa što može biti prepreka ostvarenju one politike koju simbolizuje Zoran Đinđić. Mi, koji smo radili sa njim nismo nikad mislili da moramo od tog čoveka u svakom trenutku učimo, mislili smo da je vreme pred nama, vreme u kojem ćemo možda sami otkriti neke istine i zbog toga je on nama danas tako potreban. Ne ličimo na sebe od pre pet godina, ne ličimo na sebe ni od pre godinu dana, postoji puno problema u onom delu našeg društva koji ima identičan pogleda na ono što simbolizuje Zoran Đinđić, želim da mi te probleme prevaziđemo, a ko sam nešto naučio od Zorana onda je to: "Nema kompromisa oko suštinskih pitanja".

Ako moramo sami da jurimo tu budućnost u 11. maju onda ćemo to uraditi. Ako ima onih koji su spremni u tom poslu da nam pomognu, neka nam pomognu i neka nam ne postavljaju nikakve uslove, jer to ne radimo i mi. Sve što treba da se uradi za tu ideju, ja sam spreman da uradim, kao i svi oni ljudi koji podržavaju Liberalno demokratsku partiju, stranke koje su uz nas čuvale ideju na Zorana Đinđića, nedopuštajući ni vlasti u Srbiji, ni institucijama u Srbiji, političkom sistemu u Srbiji da od Zorana Đinđića naprave ono što što su pokušavali da naprave od njega dok je bio živ.

On je jedini simbol budućnosti u ovoj zemlji, to je između opstalog, i zahvaljujući ljudima koji ga nisu zaboravili. U ime tih ljudi, mi danas nemamo pravo na kompromise koji su pravljeni od 2003. do danas, a one kompromise koji su od Srbije napravili najnesrećnije društvo u 21. veku. Zoran je toliko biop slikovit u svom opisivanju srpske stvarnosti i meni je najbliža ona njegova poruka u kojoj on svakom čoveku u Srbiji kaže da mora nešto učiniti za sebe.

Neka ljudi konačno počnu da misle na sebe, a kada svako od nas uradi ono što mora uraditi da bi njegov život bio bolji i ova zemlja će biti bolja. Dosta je mržnje, dosta je gorčine, Srbija je uništena u besmislenim podelama i ja želim u 12. martu 2008. godine da kažem da vidim snagu u toj ideji Zorana Đinđića za prevazilaženje tih podela, ali ne vidim prostor za bilo kakav kompromis sa onim sa čim smo živeli proteklih pet godina. Oni koji to od nas očekuju neka znaju da se varaju i neka ne traže od nas da budemo saučesnici u politici koja je, prvo ubila Zorana, a potom pokušala da ubije sve ono što je vredno ovde u Srbiji.

To je ono što smo mi živeli prethodnih pet godina, u toj agoniji je i nestala ta politika i ono što je preostalo jeste stid i sram za rezultate koje ostavlja za sobom, a ono što je pred nama jeste nada i optimizam koji nas nikada nisu napuštali, a koji su danas samo veći, zbog činjenice da sve više ljudi razume koliko smo zapravo bili u pravu kada nismo dopustili da ideja Zorana Đinđića nestane, kada nismo napustili put koji on simbolizuje i kada smo se suprotstavili svakom ko je na taj put pokušao da stavi bilo kakvu prepreku.

Širi dalje!

| Još...