Dobar dan. Hvala vam na podršci i na aplauzima. Naravno slušajući ljude sa kojima godinama radim ne mogu da ne evociram uspomene koje opisuju i ispisuju tih prethodnih pet godina. To je dobro za politiku, jedino ukoliko se doživi kao opomena. Koja je prva emocija, prvi utisak na koji mi danas imamo pravo. To nije zadovoljstvo, ali jeste samopouzdanje.

Mi ne možemo biti zadovoljni kao LDP, u trenutku u kojem se mi razvijamo dok Srbija propada. Nemamo pravo na zadovoljstvo zbog toga što nas je sve više u zemlji iz koje se ponovo odlazi, zbog toga što mnogo više danas radimo u zemlji u kojoj se sve manje radi, a sve više ostaje bez posla. Niš je jedna od ključnih tačaka ovog društva, drugi grad u Srbiji, veliki potencijal, ali i veliki problem. Mi smo generacija koja je nasledila ovu zemlju od svojih roditelja i danas živimo u njenim ruševinama. Oko nas posmatramo napuštene industrijske komplekse, propale ustanove kulture, arheološka nalazišta od stadiona i to je tužni saldo građana i zemlje koji nisu bili sposobni da shvate vreme u kojem žive, prioritete kojima se moraju posvetiti i način na koji će ih ostvariti. Mi ne smemo biti generacija koju će deci opisivati, ne onako kako mi opisujemo svoje roditelje, kao ljude koji su nešto za nas stvorili, nego kao ljude koji nisu bili u stanju da im ponude ništa više od gole neizvesnosti. I zbog toga ovih pet godina LDP-a jako puno obavezuje svakog od nas.

Nije dovoljno biti u pravu. Ne sumnjam da će i za pet godina postojati naša stranka i da će tada biti jača, nego što je to danas. Ali ne smemo dozvoliti da i tada samo konstatujemo kako smo bili u pravu, kako smo govorili istinu, kako niko drugi nije imao jasnu ideju, a da pritom svi drugi osim nas dobijaju podršku građana i uspevaju da dođu do onih pozicija sa kojih se presudno utiče na život u zemlji. Mi se bavimo politikom i u toj politici moramo shvatiti šta je ono što nas čini drugačijim od drugih stranaka. Mi na vlast možemo doći onako kako su dolazile one, a to je tako što su stale u red i čekale svoje vreme. Mi na vlast možemo doći tako što ćemo krenuti da izađemo u susret i tražiti podršku ljudi za poslove koji u ovoj zemlji treba da se urade. Pomenuti posao je posao koji je vredan LDP-a. Prvi je nešto što nas kompromituje i na to ne smemo da pristanemo i to je suština političkog preokreta o kome mi danas govorimo. Kada živite u Nišu nemate onu vrstu osećaja koji imate kada u Niš dolazite. Dolazeći danas u Niš, gledao sam šta je propalo od poslednjeg puta kada sam u ovom gradu bio i to je osobina koja nas prati u svakom mestu u našoj zemlji. U 2011. godini, u martu mesecu, u izbornoj godini, ali u godini, u kojoj je jasno da su sve politike koje su pojele život u Srbiji u prethodnih dvadeset godina, kompromitovane i poražene, mi moramo biti alternativa.

Alternativa nesposobnoj vlasti i alternativa svima koji sebe vide uz poruku da će u Srbiji biti bolje onda kada oni dođu na vlast. Ne postoji stranka u Srbiji, pa to nije ni Liberalno-demokratska partija, koja objedinjuje svu njenu pamet i sve potencijale koji su potrebni da bi se ova zemlja promenila. Ne može Liberalno-demokratska partija Niša da promeni ovaj grad, ali moramo biti ledolomci, moramo krčiti put, moramo nametati nova pravila, moramo vratiti život u politiku koja se obračunavala sa životom tako da je danas ostala sama sa sobom. Ako govorimo o sudbinskom trenutku onda je prvo političko pitanje, pitanje našeg odnosa prema Vladi. Kada gledate tu Vladu, onda ne možete od nje tražiti nešto, na šta sami niste spremni da pristanete.

Oduvek je sudbina naše stranke bila da od ljudi traži da se sami staraju o sebi. Prvi utisak koji imate kada pogledate tu nesrećnu vladajuću koaliciju, da oni više nisu u stanju da se staraju sami o sebi, a nalaze se na mestu, na kojem se nalaze oni koji su dužni da se staraju o čitavoj zemlji. Više neizvesnosti ima u poslu rekonstrukcije Vlade i njene unutrašnje kadrovske kombinatorike, nego u finalu nekog reality programa i to je ono što je loše. Ulazeći u poslove rekonstrukcije Vlade, naša vlast je poslala nekoliko poruka. Svakako je najznačajnija ona koja govori o njenom utisku da ne vodi zemlju na ispravan način. Ali greške te Vlade nisu bile personalne, nego su posledica pogrešne političke orjentacije i mi smo na to ukazivali godinama. Ono što nas danas pomera od pozicije u kojoj smo se nalazili tih prethodnih pet godina je obaveza da prestanemo da komentarišemo događaje, nego da počnemo na njih presudno da utičemo. Dok se drugi bore da opstanu na vlasti ili da na vlast dođu kako se u zemlji ništa ne bi promenilo, mi se moramo dogovoriti sa ljudima koji u ovoj zemlji žive, oko poslova koje svako od nas treba da uradi da bi ona bila bolja.

Nije nam dovoljna personalna promena, nije nam dovoljno besmisleno spajanje ministarstava koja pritom menjaju imena, a ostaju jednako nesposobna i pogrešna. Potreban nam je politički preokret, koji će otvoriti prostor za društvo koje treba da dođe do daha. Potreban nam je ekonomski preokret, koji će značiti da se napušta politika kazana i praznog stomaka, koju nam nudi aktuelna vlast i stvara atmosfera jasnog tržišta, efikasne ekonomije, preduzetništva i lične inicijative. Ako govorimo o nacionalnim temama, onda mi ne možemo ostavljati davno postavljena nacionalna pitanja sa davno datim , na žalost, pogrešnim odgovorima, koji su u jednom trenutku imali previsoku cenu, koju smo platili bez obzira na to hteli mi da pristanemo ili ne, da bi potom nastavili dalje da se taljigamo u vremenu u kojem živimo. I dalje su krupna nacionalna pitanja, pitanja na koja trebamo da odgovorimo, pitanje integriteta našeg društva, uloga Crkve u našem društvu, odnosa prema Kosovu, odnosa prema Srbima u regionu.

Tražimo mogućnosti da komuniciramo sa onima koji su drugačiji od nas, nacionalno, verski, etički. Na šta liči grad u kome kamere moraju da čuvaju jedan spomenik! To je Niš postao. Spomenik čoveka koji je pevao. Nikome zlo nije učinio. Toliko smo duboko postali pogrešno društvo. Otuđeni jedni od drugih, nesposobni da shvatimo, da je takav ritam života, život koji danas najavljuje i nas na mestu na kojem se nalaze oni koji danas rade dok mi to sve sa strane posmatramo. Oni koji danas rade sutra će biti bez posla, ukoliko nisu spremni da se ponašaju drugačije nego oni koji su radili juče, nezainteresovani za sudbinu onih koji su prekjuče bez posla ostali. Jako nas interesuje industrijalizacija Srbije, jako nas interesuju planovi koji u Nišu treba da pokrenu tekstilnu industriju, mašinsku industriju, elektronsku industriju. Jako nas interesuje kultura ovoga grada. Veoma smo zainteresovani za afirmaciju sporta, nisu zaboravila deca da trče za loptom. Ali ako imate sve te planove, onda morate biti sposobni da te planove učinite životnim i realnim. I to mora da bude cilj Liberalno-demokratske partije u Nišu. Tačno je da smo mi stranka u koju se ne dolazi u Beograd po mišljenje, ali isto tako naša je obaveza da ovaj gradski odbor učinimo stubom naše politike u ovom delu Srbije.

Niš mora biti mesto, ne na koje se dolazi po mišljenje iz Gadžinog Hana, iz Vlasotinca, iz Surdulice, Vranja, Leskovca, Pirota, Niš mora biti primer efikasne organizacije naše partije, koja će biti neophodno samopouzdanje u one ljude koji danas znaju da smo u pravu, ali toliko puta pomenute ekipe više nemaju snagu da urade ono što moraju uraditi da bi mi bili pored toga što smo u pravu i uspešni. Kada Koštunica priča o narednim izborima kao o sudbinskim izborima, onda rade ono što smo i mi radili prethodni put. Svaki izbori u Srbiji su sudbinski izbori, pitanje života i smrti i to je ono što je loše. Ovi izbori koji su pred nama moraju biti drugačiji, ne zbog toga što će jedni dobiti pravo na život, a drugi izgubiti, nego zbog toga što ćemo nakon tih izbora moći da budemo u prilici da opet razmišljam u prvom licu o budućnosti koja je pred nama. Ko u ovom gradu ima danas svoj lični plan, plan za 2011. godinu, za naredne tri godine, četiri, pet, koji privrednik, koji student, koji studira zna gde će sutra tražiti posao. Koji glumac ovog pozorišta zna kako izgleda njegova profesionalna agenda za vreme koje je pred njim.

Život bez plana je tumaranje. I to je život bez razuma. To je posledica pogrešne politike. I na žalost, spremnosti našeg društva da se prepusti tom lakšem izboru, samopouzdanje zasnovano na činjenici da smo se konfrontirali sa većinom ali nikada oko nekog ličnog interesa, nekog od najkrupnijih društvenih pitanja i problema. Niko više od nas nije želeo ustavnu redefiniciju zemlje. O njoj smo govorili 13.marta na komemoraciji Zoranu Đinđiću 2003.godine, o ustavnoj definiciji Srbije, stvaranju moderne države, ali kod jasnog plana u kom će se videti i prava i obaveze, za nas kao ljude u zajednici u kojoj pripadamo. Danas, gotovo pet godina posle tog Ustava koji je donet uz naše protivljenje, mi živimo kao taoci deformisane politike koja je tada formulisana kako bi se delila vlast, a ne menjalo sve ono što je loše u zemlji, radi obezbeđenja pretpostavki za stvaranje jednog normalnog društva. Zato prioriteti trebaju sada da budu drugačiji.

Priča o Ustavu Srbije 2011.godine je užasno beživotna, ali su na žalost i sve druge političke teme koje se nude toliko površne, na mitingu koji okupi 50000 ljudi najkonkretnije političke poruke pošalju performanse, pošalju Kursadžije. Politika se svela na vic u Srbiji. Odgovor na to mora biti ono o čemu mi sada raspravljamo. Preokret. Ne jednostavna promena, nego preokret. Ekonomski preokret, koji podrazumeva razumevanje jednostavnog pravila, da nema Nove ekonomije, bez Nove politike. Da su nova tržišta ona koja su danas zatvorena zbog pogrešne politike, da danas izvozimo dva puta više na Kosovo, nego u Rusiju. Ekonomija preokreta traži da više ceniš svoju zemlju od onih koji je danas vode, ponižavajući je tako što nas dovode u poziciju da shvatimo kako je u redu to što smo taoci monopola druge države, koja sebi ovde dozvoljava ono što niko ne dozvoljava unutar sebe. U Srbiji je rudna renta 3%, a u Rusiji je 70%. Putin je Putin, zbog toga što nije dozvolio da se u Rusiji radi ono što se danas radi ovde u Srbiji. I kada tako nešto kritikujemo mi ne govorimo o mržnji prema jednoj državi i jednom narodu, nego demonstriramo ljubav prema društvu kojem pripadamo.

I u pravu smo kada govorimo o energetskom sporazumu, kao kad smo bili u pravu kada smo pre pet godina govorili o Ustavu. Populizacija evropske politike u Srbiji je najveća greška vladajuće koalicije. Evropa je postala izgovor za sve, za svaku nesposobnost, aljkavost, licemerje, alavost da se po svaku cenu ostane na vlast i to je ono što je zabrinjavajuće i što je loše. Mi Evropu ne doživljavamo na takav način, Evropa nas pre svega motiviše u onim poslovima koji su prepuni neizvesnosti danas u Srbiji. Da li je moguće izgraditi jedno normalno društvo, na osnovama na kojima se mi danas nalazimo? Pogledajmo kako je ta Evropa izgledala nekada i u njoj ćemo prepoznati odgovor na tu dilemu koju imamo. Da li je moguće ponovo spojiti ono što mora biti spojeno da bi Niš bio regionalni centar? Da li je moguće živeti normalno sa Albancima? Pogledajmo danas život Francuza i Nemaca i dobićete odgovor na to pitanje. Da li je moguće imati dinamičnu ekonomiju u kojoj ljudi zarađuju toliko koliko rade? Pogledajte tu Evropu i videćete. Da li je primenjivo i za nas, pogledajte naše ljude u toj Evropi, pa ćete videti da tamo nisu taoci filozofije koja kaže niko ne može da me plati toliko malo koliko malo ja mogu da radim, ili lezi lebu da te jedem. Da li je moguće ceniti znanje u zemlji u kojoj je neznanje na prvom mestu, pogledajte u Evropu pa ćete videti? Ne možemo mi da obeležavamo Milanski edikt, u društvu u kojem je Univerzitet tako ponižen, a Crkva tako zloupotrebljena. Pa šta mi znamo o tome, ako su nam profesori na margini društva, a predali smo im svoju decu, više vremena naša deca provedu u svom životu sa profesorima nego sa nama, njihovim roditeljima. Gde je danas Niški Univerzitet? I to nije pitanje para, to je pitanje statusa, respekta, odnosa. Gde je danas Crkva?

Potreban je dogovor i sa verskim zajednicama oko toga kako ćemo razumeti naše građane, kako ćemo ih zaštititi od zloupotreba. Nikada mi nismo bili neprijatelji verskih zajednica u Srbiji, ali zbog toga što smo ih poštovali, mi smo kritikovali ono što su shvatili da je loše kod njih samih. Danas oni sami o sebi govore, sa mnogo više nipodaštavanja i žestine, nego mi bilo kada. A sve ono na šta smo ukazivali u međuvremenu su oni sami prihvatili, govoreći o tome u raspravama koje su čak veće od onih koje smo mi tada videli. Oni sami sebi treba da pomognu, Srpska Pravoslavna crkva treba da pomogne i srpskoj zajednici u Sandžaku, a mi, mi kao politička stranka treba da prestanemo da zloupotrebljavamo ili da se obračunamo sa onima koji zloupotrebljavaju te normalne ljudske potrebe u našem društvu.

Znam da se svakom čoveku u Srbiji smučila politika, zato što sam ja deo te politike i meni se smučila zgadila mi se ta nesposobnost, neefikasnost, činjenica da ste upućeni na one sa kojima nemate ništa zajedničko. Ali u tom haosu u kome mi živimo moramo imati snage, da zračimo pozitivnom energijom koja će menjati sve oko sebe i to uspeva da radi Liberalno-demokratska partija. I to je između ostalog i rezultat našeg petogodišnjeg rad aovde u Nišu. Nismo uspeli da zaposlimo nezaposlene Nišlije, nismo pomogli Niškom Univerziteti onoliko koliko mu se moralo pomoći, niškim srednjm i osnovnim školama. Klinički centar je i dalje partijsko nasleđe, ali mislim da Nišlije danas razumeju koliko ke značajna Liberalno-demokratska partija, ako ni zbog čega drugog, a onda zbog razuma i jasnoće koja je unela u politički život lokalnog parlamenta. Sledeći korak je pobeda na izborima i to morate da želite. 2000. godine, u martu mesecu, DS je imala 1% podrške u Srbiji, tada sam preuzeo Izborni štab, 6 meseci posle toga pobedili smo Miloševića. Od Koštunice koji je htao da ugasi svoju partiju zbog toga što je sanjao rejting DS tog vremena, napravili smo Predsednika države. Ako je bilo moguće to uraditi od njega, onda verujem da imamo sposobnost da to uradimo sa nama koji smo neuporedivo bolji, izmedju ostalog zbog toga što mi nismo nestali kao što je on nestao.

Pred nama je 12. mart. Svake godine mi se okupljamo u Beogradu, to nazivamo šetnjom za Zorana, ona je mnogo više od iskazivanja podrške, poverenja, divljenja, poštovanja prema njegovoj žrtvi. To je naša lična potreba, trenutak u kojem znamo da smo u pravu i vidimo da nismo sami. I ove godine to mora da bude tako. Okupićemo se i ovog 12. marta u Beogradu i opet će to biti šetnja za Zorana, ali ne za onog i samo onog Zorana Đinđića koji je ubijen 12.marta 2003.godine, nego i za ono što je od njega ostalo u nama, što je on u nam video u šta je verovao i mi zajedno sa njim, a to je moderna srpska država, efikasna uprava, decentralizovana lokalna samouprava, depolitizovana društvena scena, jasna Vlada, jasnih ciljeva sa jakim osećajem odgovornosti.

To moraju biti ideali koji mi ne čuvamo samo u životu, nego afirmišemo i uspostavljamo. I 12. mart kji je pred tome treba da bude posvećen, besmisleno je da trošimo reči na sve ono što smo toliko puta do sada rekli, ali mislim da smo dužni zbog ljudi koji nas prate, koji imaju dileme, koji u nama traže onu razliku koja je potrebna da bi se sa nama identifikovali da bi se što pre sa nama priključili. Da smo dužni da im objasnimo šta je ono što se sve vreme radi. Prokleta je zemlja u kojoj su građani taoci partijskih podela, prokleta je zemlja u kojoj ljudi žive u partijskim rovovima. Mi smo iz tih rovova iskoračili na brisani prostor 2008.godine. Rekli smo da nas interesuje nešto što nikada politiku u Srbiji nije previše interesovalo, javni interes, interes običnog čoveka, interes nekoga ko sedi u tekstilnoj industriji i ne prima platu, interes radnika koji je uzeo otpremninu u Duvanskoj indistriji i u međuvremenu je potrošio, interes studenta Mašinskog fakulteta u Nišu koji ne zna zašto ga studira. Tako su se ponašali u prethodne tri godine. Tražili smo te ljude u politici o kojoj smo se izjašnjavali i za koju smo se angažovali.

Mi nismo opozicija ove Vlade, mi smo joj alternativa. Mi nismo partneri preostalih stranaka u opoziciji, mi smo alternativa. Nemamo ništa zajedničko u političkim ciljevima onih koji danas likuju, zbog nesposobnosti vladajuće koalicije. Nas neuspesi Mirka Cvetkovića ne raduju, oni nas plaše, je su problemi sa kojim ase Srbija suočava previše ozbiljni da bi mogli da budemo tako oholi pred činjenicom da prva institucija koja treba da ih rešava nema sposobnost da i samu sebe dovede u red. I nećemo podržati rekonstrukciju Vlade, ali naši motivi su drugačiji. Mi se toj rekonstrukciji ne suprotstavljamo jer je vidimo kao prečicu do izbora, nego zbog toga što to vidimo kao nastavak politike agonije i propadanja, tavorenja, u živom blatu u kojem se zemlja nalazi. Samo promena politike može biti prihvatljiva za našu stranku, promena političke orjentacije u zemlji, tako što će se pružiti što jasniji planovi, a onda sa građanima razgovarati kako bi se oni uverili da su ti planovi drugačiji od svih onih kojima su godinama izlagani.

Mi ne tražimo od ljudi podršku da bi njihove živote učinili boljim, mi ljudima kandidujemo politiku preokreta pre svega sa ambicijom, da ih uverimo kako je naša potreba da se oni na nas upućuju, da preuzmu odgovrnost za svoj život, ali i da politiku vrate u one segmente svog života koje je politika potpuno uništila, ne rekonstrukcija Vlade, nego rekonstrukcija politike, kojom će politika biti uklonjena, zbog toga što javna preduzeća propadaju. Ne zamena ministra, i table na zgradi ministarstva,nego povlačenje države iz poslova u kojim je više nego neuspešna. 60% cena u ovoj državi kontroliše država, nema takve države u Evropi. U ovoj zemlji država seljacima poklanja krave koje prethodno uvoze iz Rusije i istorijski najveća proizvodnja šećera, a nestašica šećera. Da ne govorimo o svim onim paradoksima kojih je tako puno, a koji ukazuju na činjenicu da smo oholi prema onome što je naš najveći potencijal, a to je mladost. Mladost u Srbiji je uvek samo budućnost i nikada stvarnost. I mi smo bili mladi kad smo pravili ovu stranki pre pet godina i mladi smo sada kada smo zreli ljudi u najboljem životnom dobu svakako oni koji ne treb ada se pomire sa činjenicom da ih neko shvata i predlažem da sede i sačekaju svoj red. U Nišu smo se okupili pre 15 godina i tad je Niš znao šta je ono što hoće.

Ne možemo da se pomirio sa činjenicom da danas, grad koji je nekada znao šta hoće, ne može da ponudi ništa više osim lutanja koje je svakodnevno i očigledno, ako govorimo o lokalnoj političkoj sceni, onda smo mi ovom gradu ponudili najbolje što imamo. Ako govorimo o odnosu prema Nišlijama onda smo mi u meri u kojoj je to vrlo moguće otvorili prostor za ono što je najbolje u Nišu, kak bi se izložilo ipredstavilo u Srbiji. Ako nešto treba ljudima da zamerimo to je činjenca da naši lideri iz Nša imaju tako puno obzira prema društvu kome se obraćaju. Ja i dalje mislim da je profesor Ranđelović najtalentovaniji političar koji je iz Niš otišao u Beograd , imam samo problem što ne mogu da ga oborim na ispitu kako bi ga naterao da i sam počne u to da veruju. Iz Niša LDP nije izvezao u Srbiju prostakluk, nego red i pristojnost koji su mnoge zadivili i impresionirali. Takav Niš Srbija treba da vidi u svakom trenutku, a ne ono što je imala priliku da gleda poslednjih nekoliko godina. Ljudi koji su za nas glasali u maju 2008.godine znaju da nisu pogrešili.

Oni koji su glasali tada za neke druge stranke sada gledaju kome će dati svoj glas jer su ih sve stranke osim nas na svoj način prevarile. DS to pravda političkom mudrošću, istorijsko pomirenje o kome se tako puno govori, nema smisla da se istorijsko pomirenje svede na razumevanje i topli odnos, prijateljstvo izmedju lidera dve partije. Nisu Boris Tadić i Ivica Dačić podelili Srbiju da bi se onda kroz međusobnu bliskost te podele prevazišle. Oni su bili dužni da kažu ono što je možda bilo pogrešno, ako oni ćute ne ćutimo mi. Potrebna je podrška i onih sa kojima se godinam nismo slagali i o tome otvoreno pričamo. Tražimo podršku onih očeva naše nacije koji su u ime naroda govorili i mislili. Suprotstavljamo se ćutanju na koje su se odlučili pošto su shvatili da je projekat kome su se posvetili propao, a zajedno sa njim i ova zemlja. Dok oni misle da jećutanje dovoljno mi tražimo da društvu kažu istinu koju znaju vrlo dobro kao i mi, istinu o tome da je LDP bio u pravu a ne oni, istinu o poslu koji se u Srbiji mora uraditi. Ne dižemo ruke od Srba na Kosovu, dok drugi o tome danas ćute. Zainteresovani smo za njihovu sudbinu, za njihova prava, građanske slobode, za njihov izlazak na izbore. Stranka sa kojom imamo bliske odnose danas učestvuje u radu Kosovske Vlade.

Nastavićemo da radimo zajedno sa njima, kako bi svi oni koji su na Kosovu ostali, zbog toga što sa Kosova nisu imali gde, a deo su našeg naroda, ne bi izgubili svaku vezu sa ovom zemljom i zbog toga što je ona odlučila da okrene leđa pred činjenicom da je poražena i izgubila. Ako ne možemo da damo jasan odgovor kao društvo i narod na pitanje koje proizvodi odnos Kosova i Srbije, onda više nemamo pravo na davanje glupih odgovora. Ostavimo našu decu bez tereta i grešaka koje ponavljamo. Trgujmo sa Kosovskim Albancima, ako ne možemo da politički razgovaramo i radimo, otvorimo prostor za onu istu saradnju koja će biti osnov za neko novo razumevanje koje će biti neophodno da bi mogli da shvatimo šta je ono što je potreba Srbije i njene mogućnosti. Da bi videli u svojim greškama, porazima i agonijama onu šansu koju su imali drugi veliki narodi, koji su posrnuli pre nas, ako je jedna od fraza koja je u političkoj istoriji zemlji ispravna onda je to ona koja narod i društvo opisuje kao trajnu vrednost. Prostaci bi rekli Srbi su večni.

Vi ovde u Nišu imate sasvim dovoljno dokaze koji vas uveravaju u istinu lične prolaznosti sa jedne strane ali i u obavezu da u svom životu uradimo nešto vredno. Mi smo generacija koja nema za pravo da za sad tako nešto kaže. To što je LDP kao stranka bila vredna u sistemu haosa, mene i vas čini zadovoljnim i kao što sam rekao na početku punim samopouzdanja, u ambicji da na izborima uspemo, i da sa vlasti za koju se borimo pokrenemo one promene koje su Srbiji potrebne a o kojima govorimo kao o političkom preokretu. U svim našim kampanjama, ideje i slogani za koje smo se vezivali su bili ideje i slogani koje su lomile jezik drugim strankama koje su nam konkurencija, koje su izbacile iz svog rečnika „od nas zavisi“, izbacili su iz svog rečnika „život je zakon“, „širi dalje“, sad kada kažu preokret učine nam uslugu u političkom marketingu veći nego bilo koji spot ili PR u našoj politici.

To je zbog toga što smo mi bliski životu i dok čuvamo tu bliskost, čuvamo i mogućnost našeg daljeg razvoja i napredovanja. U 2011.godini politički prioriteti moraju nam biti jasni. Niš, regionalni lider u organizaciji LDP-a, svestan prava da ne ide u Beograd po mišljenje, ali i obaveze da pomogne svima oko sebe jer Niš ne može biti uspešan ako sve oko njega propada. Jaka organizacija, posvećena poslu, definisanim planovima, angažovanoj izbornoj kampanji koja je i započela, bezkompromisna u svojim stavovim, vrlo tolerantna prema onima koji drugačije misle, ali uporna i angažovana u nastojanju da im objasni zbog čega je druga politik apogrešna a ova politika koju mi sprovodimo ispravna, ne zato št tao radimo kao LDP nego zbog toga što u nama ima onih vrednosti i ideja, one vitalnosti, koja je neophodna da bi se promenila stvarnost koju okupiraju stranke koje sa nama takmiče za podršku građana.

Nikad nije bilo teže motivisati, kažu da je motivisanost naše stranke izuzetna, da smo najmotivisanija stranka, ali ne mžemo zanemariti činjenicu da imamo obavezu prema onima koji su digli ruke od sebe, prema generaciji penzionera, koja ne možeda sastavi kraj sa krajem, a jako teško može da razume naše insistiranje na reformi penzionog sistema. Imamo jako puno obaveza prema nezaposlenim ljudima, imamo veliku dužnost i obavezu razgovora sa sindikatima. Naš politički prioritet je svakako neka vrsta partnerstva sa verskim zajednicama, sa Srpskom Pravoslavnom crkvom, naravno, zašto da ne, ali i sa Islamskom zajednicom u Sandžaku, i od toga ne treba bežati. Sa svima koji mogu da pomognu, ne u osvešćivanju ovog društva, nego u rasvetljavanju svih činjenica koje su neophodne, kako bi društvo moglo zrelo i pametno da zaključi šta je ono što treba da podrži i kojim putem ova zemlja treba da krene u vremenu koje je pred njom. Mi se radujemo izbornoj kampanji, ali i činimo sve kako bi ona bila drugačija od onih u kojima smo u prošlosti učestvovali.

U ovoj izbornoj kampanji ne sme biti tako puno demagogije, koliko je bilo u prošlosti i koliko ima danas, i kod članica vladajuće koalicije i među opozicionim strankama koje se nalaze oko nas. Rešenja koja mi nudimo nisu rešenja za koja možemo raći da su proizvod naše maštovitosti, lucidnosti, i znanja. Problemi Srbije su toliko jednostavni da se ne može ignorisati činjenica za one koji danas izbegavaju da o njima govore, zapravo tako nešto rade, zbog toga što su i sami deo tog problema.

Zamislite kako bi izgledala ova zemlja, kada bi Vlada počela da radi na svojoj neefikasnosti, ko je taj u Vladi koji svoj rad može opisati efikasnim. Zamislite kako bi izgledala najveća opoziciona stranka kada bi počela da govori o efikasnosti, političkoj pameti, preduzimljivosti, pronicljivosti, pa oni su se više puta presvukli u svojoj političkoj istoriji nego građani kojima se obraćaju, od izbora do izbora prelaze put od stranke do stranke, gledajući koja će im skratiti vreme da dođu ponovo na vlast. Program o kome mi govorimo je učinio uspešne one koji su oduvek istorijski tako puno zaostajali za najuspešnijima u regiji. Svet se promenio dramatično, i to ne zbog pobune u Africi, i ne zbog uspeha jedne administracije u Kini, nego pre svega zbog činjenice da su ljudi postali svesni, prava da utuču na svoj život i kreiraju svoj životni ambijent. Zato su oni koji su oduvek propadali danas tako napredn. Najveće AD je u Kini, a nije u Americi, najbogatiji čovek na svetu je Meksikanac, najveća zgrada je u Dubaiju, Abu Dabiju, strašno se svet promenio i te promene su ono što i nas motiviše, mi ih osluškujemo i pratimo.

Ono što danas nudimo Srbiji kada govorimo o mladima, kroz ideju poreskog kreditiranja poslodavca koji će omogućiti prvo zaposlenje, kroz dogovor sa bankama oko hipotekarnih kredita za prvi stan uz drugačiju vrstu obezbeđenja, kroz one planove o kojima smo tako puno govorili ukazujući na neophodnost potpune reforme obrazovanja koja bi sa jedne strane bila oslonjena na svest koju je neophodno razviti u društvu, o našoj ljudskoj potrebi da stalno učimo, obavezi roditelja da tako nešto omoguće svojoj deci i zajednici da razvije sistem koji će biti sposoban da takvu potrebu zadovolje. To je nešto što su drugi u međuvremenu uspeli, uradili pre nego što smo mi bili u prilici da uradimo to.

Ono što bih želeo da vam poručim vezano je za tu našu obavezu. Obavezu samopouzdanja kao pokretača u susretu sa onima koji su prepušteni tekućem vremenu u kojem žive i sa druge strane rigorozno odricanje od bilo kakvog zadovoljstva jer za tako nešto nemamo pravo. Najveći gubitnici narednih izbora ćemo biti mi ako se sa izbornim rezultatom suočimo kroz konstataciju da je stranka napredovala, da je udvostručila svoju podršku, ali da će statirati u političkom životu svoje zemlje zbog toga što nije stigla do svih onih do kojih je morala stići, kako bi dobila onaj broj glasova neophodan da formira vlast koja bi uradila tih nekoliko jednostavnih poslova u Srbiji, oslobodila je od viška politike, afirmisala nove prioritete, društvo usmerila ka ideji solidarnosti, poštovanja, znanja i rada, pomirila Srbiju sa sobom , sa svojim susedima jer je drugačije nemoguće, a potom otvorila ambijent u kojem će svako moći da kaže da život vredi onoliko koliko on sam tom životu daje.

Ja vam se zahvaljujem naravno za sve ono lepo što ste uradili, cenimo sve vaše žrtve, znam da uvek postoji potreba za jednom vrstom autonomije i mi smo stranka koja to razume ne zato što je tako nešto politički korektno nego pre svega zbog jednostavne činjenice da bez te vrste slobode ne bi bilo ni uspeha koji nas je do sada pratio i postao vaš predmet. Čestitam vam na svemu.

Širi dalje!

| Još...